Ne dolazi.. Refik Martinović

Voleo sam noći
kad si u moje snove
dolazila
sa osmehom u naručju
da ispraćamo oktobarske ptice
i sakupljamo lišće
boje tvojih očiju
koje se igralo na vetru
bežeći s tugom
do kraja naše ulice
na zadnjim zracima Sunca
koji su se krili
iza zidina stare tvrđave
iznad parka.
Mladosti moja...

Ne dolazi više
u moja sećanja
ona su zamagljena
kao bela jesenja jutra
ni tvoji koraci
više nemaju miziku vetra
prazni su i tihi
kao plašljive ptice
koje se boje mraka
izgubili smo ljubav
negde uzgred
na nekoj stanici života
kada sam te sahranio u srcu
ispod ružinog grma
jer ništa više nije
u znaku škorpije.
Tugo moja...