LIST UVELI NA DLANU.. Slaviša Marković

 

 
Opali list, vetrom nošen, sa neba pade u moje ruke,
Jesen je pred vratima, blistava svetlost leta se gasi,
U proleće rođen, sada uvenuo, otkinut je bez buke,
Nekada beše zelen, a sada ga zlatno-žuta boja krasi.

Gomile opalog lišća na zemlji, to je slika septembra,
Jesen u dolasku svojim sivim plaštom prirodu ogrće,
Zaboleše me grudi sa leve strane , negde ispod rebra,
A jedna ljubav se u septembru u svom grobu prevrće.

Snažni nalet vetra od opalog lišća zavesu gustu pravi,
Nežno stegnuh dlanove, ne dam da odnese i onaj list,
Iz pravca Dunavske je uvek dolazila, samo se pojavi,
Hodajući nošena vetrom, usporeno, kao na žici artist.

Poneki zalutali list je znao da se u njenu kosu uplete,
Osmeh koji razoruža i izraz lica „ opet kasnim izvini“,
Kolutovi lišća su nošeni vetrom znali ka njoj da polete,
A zagrljaj moj je pričao „ čekao bih do smrti, ne brini“.

Gazili smo po tepihu što šušti, ona glavu nasloni na me,
Pripijena uz mene hodala je, gazila su lišće stopala mala,
Septembar  je skraćivao dane, duže budemo gosti tame,
Voleo sam duge noći, ona bi u mome zagrljaju zaspala.

Otvaram šaku, odmeravam uveli list polegnut na dlanu,
Septembar je mesec venčanja, devojke prolaze u belom,
Drugi je stajao je kraj nje u odelu u tom prokletom danu,
"Udala se za drugog druže" , šapućem tom listu uvelom.