Merima.. Dragana Ranđić

 

Svaki frizerski salon je izvor informacija,  pa tako i moj. Nije bilo dana da niste čuli nešto novo, uvek, baš uvek,  dobijete informacijе  iz prve ruke.  Jednog dana kod mene je navratila drugarica. Pričala mi je o svojim snovima i o tome kako je u njima videla hrpu dece oko sebe, a nije bila udata. Dok smo u bašti kafića ispijale ceđeni sok od narandže  sa puno leda, drugarica mi je ushićeno rekla: „Baš me muče snovi!  Znaš, čula sam da ovde, nedaleko tvog salona,  ima neka žena koja gleda u dlan, a  i u soljicu kafe“ Značajno me pogleda, da bi u istom momentu zgrabila šoljice ispred nas, brzo ih gurnula u svoju  torbu, uhvatila me za ruku i rekla: „Ideš sa mnom, hoću da mi gata!“ Bacila je novac na sto kako bi platila popijeno piće, ali i da bi što pre pobegla dok konobar ne shvati kako nema  šoljica. „Evo, idem, ne žuri slomiću štiklu!“ drala sam se za njom, a potom mi je  kroz glavu sevnula misao koju sam naglas izgovorila: „A kog tražimo, znaš li kako se zove žena!?“ upitala sam kad sam se našla pored nje. „Pa Merima, već sam ti rekla!“ odbrusila je, a onda se prišunjala nekoj bakici i upitala: „Znate li gde ovde stanuje Merima, žena koja gata i baje?“  Baka se samo prekrstila tri puta i pokazala na jednu staru kućicu koja  se nalazila blizu velike zgrade. Iako je  živela u našem kraju,  niko mi nikad nije pričao o njoj, pomislila sam. Kad smo stigle ispred kuće, pozvonile smo. Izašla je jedna starija žena i čudno nas pogledala.  „Koga tražite?“ upitala je. „Tražimo Merimu!“ „Uđite, ja sam, sigurno vas nešto muči, momci…je li tako!?“ Čim smo se našle unutra, osetila sam jezu u svakom delu svog tela.  Soba je bila puna ikona, slika, sveća. Obuzeo  me je strah. Međutim, želja da saznamo što nam ima reći, očito je bila jača i od straha jer smo obe u isti tren pružile dlanove i počele da se smejemo. Uzela je drugaričnu ruku, pa moju. „I, šta zanima ovako lepe devojke, sigurno udaja, momci, deca?“ govorila je. „Daa, udaja!“ obe smo u isti glas viknule. Ona nas je pogledala, stala kružiti svojim prstima po našim dlanovima, a onda je iz grla počela ispuštati neke čudne zvukove, a potom smo začule štucanje. Od straha, znoj mi je oblivao telo. Kao da sam bila u sauni, odjednom  sam sva bila mokra. Rekla mi je da imam crnu magiju koju mora da otkloni. Ni mojoj drugarici ništa posebno nije rekla. Dogovorile smo se sa njom da za mesec dana dođemo po svoje amajlije, koje će nam ona napraviti, ali da ih moramo platiti. Na izlasku iz njene kuće dočekao nas je crni mačak koji nam se petljao oko nogu, mjaukao , kao da je tražio da ga ponesemo sa sobom. Brzo smo pobegle odatle. Idući kući, strah je nestao, a mi smo se poput dve ludače smejale svemu, pitale smo se da li smo normalne i da li je normalno da platimo za nešto, a ni reč nam nije rekla osim zvukova koje smo čule. Normalno, nismo otišle po amajlije, niti smo ikada više navratile kod nje. Srećom, obe smo se udale. Ono što me zabrinjava je to da se od tog dana neki crni mačak stalno šetao ispred mog salona. Eno ga i sad preko puta ulice. Kopao je u kanti za smeće, vadio ostatke hrane. Iz salona sam videla kako je gledao u mom pravcu, ili mi se samo učinilo…
Autor: Dragana Ranđić
            Srbija🇷🇸