PISANJE… Zoraan Radosavljević

Pisanje je tiha uteha, kad malo sam sebe po srcu potapšeš... ..pisanje je kao ples koji na kiši sam sa sobom otplešeše...Je živim da dočekam da se blizu mene oseti tvoja blizina....dok nečujno starim prikrademi se još u samoći jedna godina... Što sam stariji sve lakše zatvaram vrata svemu što me umara... samo tvoj osmeh i pogled me odmara... Kad je srce puno, glava odmara.... Kroz glavu mi prodje sve ..za ljubav takvu se gine... Sad su te godine kad dođeš u godine... Znam da si ti ta koja mi svu lepotu ljubavi pruža... Kad mi se učini da je sve izgubilo smisao, pa se smisao pojavi u najsitnijem detalju i potpuno me razoruža... Ako se ikad sastavimo ...ne dozvolimo da se opet rastavimo.. A nama sasvim malo treba..da dočekamo onaj prvi cvrkut ptica što ispituje akustiku neba...da čujemo pod prozorom Trebišnice huk...i lepotu nečijeg detinjstva zvuk...gledati i prepustiti se nebeskoj lepoti..gledati prozore nebodera noču i svi ti uramljeni životi..otiči skupa na onaj svet na svojim nogama... Tajni svet podvučenih rečenica u knjigama. ...A vremena nema ..sve je za nas manje vremena.... Najgore od svih zavaravanja je da ima vremena... Kako je dugačak dan u kojem te nema....Jedan deo mene zauvek živi u tebi ... Najljepša su putovanja kad se vraćaš sebi...a ja se vračam sebi...tebi...Setih se sad bio je Petak... Da mi je protrčati onom ulicom gde sve miriše na početak....samo da se vratim na tren....tad te videh i na tren ostadoh zaljubljen...nemoj mi nikad suditi.. Ti pričaj, ja ću te ljubiti...


Bosna i Hercegovina