DEVOJKA IZ VOZA.. Slaviša Marković

Međunarodni voz klizio je po šinama,
Pored nas su promicali noćni pejzaži,
Zaspali su putnici, iscrpljeni daljinama,
Stajah u hodniku vagona kao na straži.

Otvaram prozor u noć izbacujem dim,
Vetar miluje lice , prija taj hladni talas,
Kada neko stade do mene, blizu sasvim,
"Putuješ daleko?"zapita me anđela glas.

Dok točkovi voza ispod nas su kloparali,
Stajali smo u hodniku vagona prve klase,
Na tom putovanju smo dugo razgovarali,
Još pamtim te plave oči što lice joj krase.

Na usnama njenim ukus zrelih trešanja,
Mirisala je na ljubav i more k'o mimoza,
Poljupcima je odgovorila na sva pitanja,
Deo mene odnela jedna devojka iz voza.

Još putujem ponekad u hodniku stojim,
Zagledam u putnike, tražeć' te oči plave,
Prošlo je godina ,prestao sam da brojim,
Usne devojke iz voza samo se u snu jave.