IZGUBLJENA OPKLADA.. Slaviša Marković

Kada me ponekad tuga savlada,
Iz oka poleti jato pokislih ptica,
Bude mi dosta života, tog gada,
Olovku grabim, čeka beležnica.

Kada se za tobom nostalgija javi,
Napišem pisma nekoliko redova,
I ne pišem dalje, samo se nastavi,
A oči zamagljene ne vidim slova.

Da su nam bile neke druge godine,
Drugačiji pogled na svet i na ljubav,
Moglo je biti bolje, da padnu zidine,
Ovako samo prosipam suze u Dunav.

Ne mogu reći da sam prestao voleti,
Negde u meni još ima tog semena,
Ali noću me uvek nostalgija poseti,
One su bivše, samo si ti bezvremena.

Hteo sam bar ovo pismo bez patetike,
Ali ostaće nostalgija ovde do svitanja,
Odneće te tada, poznam njene taktike,
Ovi redovi biće neposlati, bez čitanja.

Sa pojavom Sunca sve da zaboravim,
Dok me nostalgija ponovo ne savlada,
Neposlato pismo novo ću da sastavim,
Moj život je samo izgubljena opklada.