JA IZGORE OD STIHOVA.. Zoran Radosavljevic

Ona je otišla ovaj put zauvek,osečam to,i šta mi sada vredi što su njene oči zvezde,što su njene usne trešnje,što sam joj iz kose cvetove brao,što sam je čežnjivo čekao u proleće dozivao,šta sada vredi što sam joj ime šaputao.Sve se to sada u moru suza utopilo,sa jesenjim lišćem uvenulo,i prvim zimskim suncem istopilo.
Ali kada joj nekada u mislima dodje ono vreme,kada samo bili zajedno.Znam setiće se da je uzela deo menei odnela sve sa sobom,da mi je ostavila samo nadanje i čekanje.Seti će se ove večeri,setiće se ove kiše koja je padala,setiće se grada i mojih suza koje su same tekle.Onda će pokušati da pogleda ispred sebe,i neće me naći,ni ovaj grad,ni ovu kišu,ni moje suze
BIĆE SAMA BIĆU SAM.
Napesku sam ispisao tvoje ime ali ga izbrisao vetar ludi,na drvetu urezah ime tvoje,ali ga posekoše neki zli ljudi,na valu ispisah ime tvoje,ali ga val valu dade,na staklu napisah ime tvoje ,ali se staklo razbi u komade.
A tako sam želeo da mi ime procveta na tvojim usnama,da ti zgrabim osmeh i oči.
A sada se lomi u meni.............
raznosi se...............
misao...................
kuda..............
kom..............
predelu.............
A sečam se dok sam gledao njene oči,smedje ,smedjije od tmine,pune jecaja ,vlažne od suza,kad mi ispričaše tužne dane.Kad su me molile da budemo sanjari,da slušamo zvuke violine,da topimo led svojih jada,da skupa tonemo u san.Da jedno drugom damo dušu ,u trenutku kada zora radja rosu.
Znam da je ponoć pesnikovo doba,o tebi pišem pesmu,miriše mi na tebe cela soba,i pitam se u kom svetu spavaš sada.JA NOČAS IZGORE OD STIHOVA......Ja više nemam poverenja u ljude,od kada sam počeo ljubav da kradem,ismeju moju ljubav i pobegnu.Zato sam negde u dubini svoje duše,sačuvao jednu suzu za tebe,ako se vratiš.......