Kajanje.. Refik Martinović

Umorna zemlja
grli hladno veče
nestalo je draga
mekih milovanja
u horu su nekuda
odletele ptice
a tebe je sve manje
pred kapijom mojom
danima padaju sumorne kiše
mojom ulicom ne prolaziš više.

Neka čudna seta
luta mojim gradom
trgom prolaze
usamljenici tuge
oštre svoju hrabrost
gazeći tuđe senke
a sretni se grle
u ozebloj noći
dok danima liju jesenje kiše
na mokrome trgu
tebe nema više.

Kletvom si mi rekla
da nikoga više
ti voleti nećeš
da je prolazan
svaki užitak greha
i da su naše staze
snovima utabane.

Dođi još jednom
na moje tople grudi
čekaću te do proleća ranog
dođi sa pticama budnim
da snujemo gnezda
u olistalim vrbacima
ispod stare kuće
u tišinama bez kraja
u mirisima cvetnoga maja
kad prestanu kiše
voleću te draga
kao nikog više.