KAKO UBITI SVITANJE.. Slaviša Marković

   

Ležao je nepomično ,zureći u jednu tačku na plafonu,
U toj neodređenoj tački kao da je video ceo život svoj,
Napolju je još uvek mrak, a njegova duša kao da klonu,
U kom se to trenutku prepustio njenoj ljubavi varljivoj?

Uskoro dolazi svitanje, oživeće nanovo ovaj umrli grad,
Posmatrao je tačku dugo, tražeći izgovor zašto je on tu,
Zar nije mogao odoleti njenim očaravajućim usnama tad?
Atak na njegov um vrše pitanja u tom bednom ambijentu.

Prema legendi najtamniji je sat neposredno pred svitanje,
Odgovara mu tama, ne oseća se da pripada ovom svetu,
Sa sjajem sunca dolazi život, ređa se pitanje na pitanje,
Zagledan u istu tačku na plafonu, upali novu cigaretu.

Na svetlu se vidi sve, smeta mu ''dobro sam'' pretvaranje,
Primoran je tada da kroz gomile prilazi praveći piruetu,
U tačku na plafonu gleda, dočekaće novog dana stvaranje,
Još jedan udah još jedan izdah, nepomičan je na krevetu.

I jeste pokušao, a nije uspeo, trudio se ali ona je pobedila,
Šta mu je trebalo da proba, čemu tolikih emocija uplitanje?
Osetio je ljubav do kostiju, boli kao da mu je srce iscedila,
Tama je sve što mu treba sada, pita se kako ubiti svitanje?

Slaviša Marković