LICE KOJE MI NEDOSTAJE.. Slaviša Marković

Ko si ti? Pitam nepoznatog u ogledalu,
Uzvraća mi pogled, a usne ostaju neme,
Gledam u njega , on ima dušu dotrajalu,
Oči iste, a nisu, u njegovima je nevreme.

Ledenom vodom razbijam poslednji san,
Podižem glavu, odnekud poznam to lice,
Zagrize usnu do bola taj neko anoniman,
Traje pogledima rat između nas dvojice.

Podrugljivo me posmatra, a ko si ti pita?
Bio si pun života, večito nasmejani pajac,
Sanjao si snove, ni za život nemaš apetita,
Hipnotisan ga gledam, nastaje bolni tajac.

Imao si vedrinu u očima, čujem ga iznova,
Voleo si svet i ljude , mašta za ruku vodila,
Sanjao si suviše, ti stari sanjaru bez snova,
Pogrešna ljubav u pravo vreme se dogodila.

Gledaj se, oči prazne, osmeh kao ukraden,
Bore nisu samo od godina već i od poraza,
Bes je tvoja odeća, pristup tebi zabranjen,
Bežiš od celog sveta, čak i od svog odraza.

Gledamo se, nameštam crte lica za izlazak,
E moj dečače ta ljubav nije mogla da potraje,
Otputovao si i ti kada je voz najavio polazak,
Ovo nisi ti, sa njom je to lice koje nedostaje.