Ti si.. Zoran Radosavljevic

Ti si neuhvatljivi dim opijuma, koji mami i opija, ali je neopipljiv i pun predivnih oblika i reći...Prošto si ti moja droga data od boga...Ti si miris proleća na obroncima Leotara, pogled na nebo nad Trebinjem, zvuk Trebišnice u jutro, i tišina Hrupljela. Ti si moj pogled kroz prozor.Ti mi mirišeš na dom i sve nosi tvoj miris..i tako postala si cvet u mojim rukama. štiklama je zavela ulice Trebinja. Ulice su volele mene jer sam ih volio.. držeći je za ruku osvojio i recitovajući joj pesme. Većiti ljubavni trougao ona, Trebinje i ja.Voleti kao naludja vožnja bez pojaseva, kao jurenje po mraku, kao putovanje bez mape, voleti kao da gubitak ne postoji.Voleti je većnost ..Ti si skup lepe moje prošlosti, par flaša vina, mraka i tone lepo odabranih reći koje nosiš kao haljinu.Ti si skup andjela koje lete oko mene i čuvaju me,,Ti si sav haos svih Trebinjskih mračnih ulica, tišina srušene tvrdjave na Crkvini .., sav bol neshvačenih, osmeh iz čaplinovog filma i tuga bluza...Postoje stvari koje mi nikada ne dosade, pesme, knjige, ljudi i osečaji.
I postojiš ti .
ne treba mi tvoje ime... trebaš mi ti..Ti si muzika, ja sam muzika,mi smo muzika.ne razmišljaj, pleši...Nisam savršen ali bicu..kad budeš tu pored mene i pokažem ti gde je nebo..
Mirisala je na vetar sa mora, stare knjige..Ostavio sam joj svet na jastuku.Ona je meni ostavila miris i osmeh..Mirisala je kao Instambul i Bosfor,kao kad voliš samo jednu ženu..Mirisala je na pustinju Arizone..na sunce i kaktuse...na sve otkrivene i sakrivene kulise..mirisala je na lale Holandske,i kad poviši ton..mirisala je na jezera Minnesote i na Bon.. još uvek miriše na kišu...proleće i nedostajanje...kao vazduh koji dišem i još malo više...fali mi i to previše....Miriše mi na Trebinjske krovove sa kojih sam poleteti hteo..na mostove našeg grada..na puteve ,staze i naše prečice..A sve če to jednom da prestane da me mući..Uz nju svet ima jače boje, cveće zanosniji miris, muzika lepše zvuči...ja tražim samo malo..ovoliko..Da nam se tela dodiruju i da mirno spavam u tvom zagrljaju, eto samo toliko ..Mirisala je na moje telo, misli, srce, strahove, ježenja, bol, prošlost, omiljene šume i obale, muziku, osmeh, loše dane i ugrižene usne...a njene su baš bile ukusne..Na ljubav kao En Bolen i Henri VIII, na lepotu i renesansu..na moj u životu jedini voz i šansu..na strast i nežne porive..na moj osmeh i moje poljupce..obučena u moje uzdahe i nežne dodire...miriše na maline ..uzavrele dodire...svaka Trebinjska noč miriše na nas..ulice našeg grada, zalepljene snove..na zvezde i planete i neki svet novi..na divan stari grad, ušuškan, u kome se sanjaju neki lepši, čvršći snovi..