USPOMENE NA LJUBAV.. Slaviša Marković

Već dugo su mi prijatelji jedini tmurni dani,
Iz mojih grudi se napolje probija tišine krik,
Voleh bezgranično tog čoveka što srce rani,
Dadoh mu ljubav i srce, ostao mi je dužnik.

Gledam kroz prozor kapi prolećne kiše,
Dok kandžama svojim tuga srce slama,
Gušim se jecajima, ne mogu ni da dišem,
Opet dane provodim u sobi sećanja sama.

Vidim odraz nepoznate u mokrom staklu,
Gledam , u njemu tražim onu staru mene,
Zbog njega boravim u sopstvenom paklu,
Nema mene nigde vidim samo uspomene.

Pogledom potražim nešto poznato u liku,
Devojka iza stakla nije meni poznat neko,
Da budem srećna samo sam htela priliku,
Tuga mi je suđena, sreća je previše daleko.

Sedim na prozoru, krik u grudima se javlja,
Kišne kapi se slivaju, da nepoznati lik operu,
Koliko sam ga volela to se lako ne zaboravlja,
Tuga je sa njime protiv mene skovala zaveru.