KOJA JE CENA SREĆE.. Slaviša Marković

.

 
Koja je cena sreće kada u svom životu glumiš,
I ko su likovi koji ujutru ustaju iz tvoje postelje,
A ti sa svojom dušom u bele zidove sobe buljiš,
Osećaš kako te život svakodnevno lomi i melje.

Probao sve sam u životu, skitao, voleo i patio,
U meni od sećanja sačuvani su tek fragmenti,
Mnoge godine čekao, mnogo ih više ispratio,
Čemu prtljag prošlosti koji se ne može poneti.

Kažu duša je svega dvadeset jedan gram teška,
Zaboli kako ona ume, osetim svu njenu težinu,
Nisam imao sreće , jednog života sam beleška,
U večnom ratu za ljubav samo oni iskreni ginu.

Osmehom uspešno sakrijem sve svoje gubitke,
Kratka linija na licu koje se prema očima povije,
Ne opstaju ljubavi površne, ne vole osobe plitke,
Veruj sebi biće bolje, misao se odnekud probije,

Koja je cena sreće, glumac u sopstvenom životu,
Sve loše se jednom promeni, lekcija koja se uči,
Bol je prolazna, za ovaj život sam ispunio kvotu,
Zar dvadeset jedan gram duše da me tako muči?