NEDOSTAJANJE.. Slaviša Marković

Umesto tvoga dobro jutro tišina me dočekuje,
Težina je u grudima, suncu postavljam pitanje,
Zašto nemam vazduha, koga zagrljaj očekuje?
I zašto ovoliko mora da me boli nedostajanje?

Nedostajanje, tako je moćna reč a tako obična,
Poseban osećaj koji bih hteo nekako umanjiti,
Podseća bol u grudima srčanom udaru slična,
Zar ću često u praznu polovinu kreveta buljiti?

Ruke čekaju da se popune, srce da ga ušuškaš,
Mrzim svaki novi dan, mrzim ujutru ustajanje,
Dal' je svanulo kod tebe, dal'  bosonoga tapkaš?
Zašto mora da postoji ta glupa reč nedostajanje?

Nedostajanje, tako je smešna a tako krupna reč,
Ulica kojom smo prolazili nostalgiju mi priziva,
Sećanja na tebe me obuzimaju, ponovo isti skeč,
Obuzima me jeza, gde je pogled koji me izaziva?

I gde je ono parče mene da budem potpuno svoj?
Kraj ove boli od nedostajanja nikako se ne nazire,
Preleteo bih okeane da ponovo osetim dodir tvoj,
Za tebe postoji život, zbog tebe i uz tebe se umire.