Prva čednost.. Refik Martinović

Sećaš li se
kad smo jurili devetnaesto nebo
na krilima vetra i oblaka
koji su prihvatili našu igru
u kojoj smo disali mirisom bagrema
i prvim buđenjima
bedema nad gradom
i mokrim rukama kupali se u rosi
jureći probuđenu čednost
da ne povredimo nedoraslu ljubav.

Ti si bila moja misao
i čarobni svet
iz Hiljadu i jedne noći
u koji si ušla tajnim prolazima
i zaspala na uzdasima
ranog jutarnjeg cveća
koje smo nesebično delili
sa vilama iz parkova
koje su nam plele bajku.

Voleli smo duge šetnje
satima bez brojanja
i šutnjom dugim obalama
starog gradskog jaza
koji se skrivao u senkama
naslonjenih kuća
koje su krile ljubavnike
i čuvale njihove tajne
od sebičnih pogleda.

Ti ...ti si možda želela
drugačiju priču
da naša ljubav bude drska
sebična...aristokratska
kao i sve velike ljubavi
uramljene na policama biblioteka
...da bude dar  bogova
...ili viteške borbe pesnika
koji su za noć ljubavi
branili mušku čast
...ili si možda želela
da patim i plačem
onako...muški
kako još niko plakao nije.

Ti još spavaš
na grudima mojih uzdaha
dok tuga curi pukotinama
nevine čednosti
i govori tvoje ime
koje sam ispisao
još u drugom gimnazije
na stablu bagrema
u parku pored naše klupe
jednog oktobra
kad sam ispraćao ptice
i čekao jesenje kiše
kada su naša hodanja
ostala praznih ruku
da čekaju sazrevanje ljubavi.