TAPKANJEM DO PRISTOJNOSTI.. Zoran Radosavljevic

Jedan deo knjige o Trebinjskim parkašima.


Sreli smo se pogledima,razroko me je pogledao,a ja niŠta nisam ga ni glavom pozdravio,možda sam trebao zbog respekta prema njegovim godinama,možda zbog svojih godina.A i zašto bih,prošlo je leto ,stiže jesen ,stiže sneg,već je hladno i klizavo.Koračao sam ja i većim klizavicama od ove,pretili su mi ,a ja ništa,,šutirali su me kao i sada a ja ništa.Dolazilo mi da viknem.......Svašta da im viknem...a ja opet ništa.Nisam osečao udarce njihovih čizama,dok su me šutirali po telu,nisam osečao ništa....Mnogo ih je oko mene..Odjednom toplo mi je ,krv mi curi iz tela ,srce mi je puno,zaboravih razroki pogled,ovde sam jer je narod tako hteo,spokojan sam još samo vidim sijalicu bledu,kako treperi pomalo u mračnoj čeliji.Zašto na svakoj presudi piše u ime naroda,kad me taj narod ni ne vidi,pa i ja sam jebeni narod.Jebem li ga.Promeniće oni i ovaj ustav i ovaj zakon i ovaj narod kada narod to bude hteo.Shvatam da je celi moj život bio i ostao ČOSE ZA NEŠTO LOŠE.Kišni biseri padaju sa grana,pritiskaju me i dave a slobodan sam,to ovi što me šutiraju i udaraju ne shvataju,mnogo sam slobodan,oni mogu sve ali dušu ne mogu da mi uzmu dok nju imam ja sam slobodan neki sudija i narod me osudili a oći mi nisu videli,a kažu oći su ogledalo duše.Moje oći moji biseri,kao ova kiša što pada ,a biseri otpadaju sa grana.Skupio sam se sa svojim oćima,svojim biserima sivim,koji su bili još sivijih od sivijih slutnji.....I kome da se žalim,što ubijaju moje bisere,što mi zacrneše nebo,što je obijena mesećeva škrinja,što se duga pojavljuje gola,bez ijednog od svojih sedam velova.Kome da se žalim što otpadaju biseri sa grana,što moje oći od sivijeg postaju crne i na njih pada noć....