TERET NA PLEĆIMA.. Slaviša Marković

 
Težak je ovaj teret na mojim plećima nejakim,
Sa dušom pesnika rođen, a srce ratnika udara,
Posut je moj život kleti nedaćama svakojakim,
Padnem na kolena, moje juče i danas se sudara.

Slovenska duša nežna, široka kao ruske stepe,
Osećanja postaju reči, a reči vremenom izblede,
Koliko flastera treba da se ožiljci na srcu izlepe?
I zašto napisati pesmu, zar se život na bol svede?

Kule od karata se sruše, ne grade se u nedogled,
Kada je odlazila od mene znala je da će zaboleti,
Sakrivam oči plačne, tačku na tlu potraži pogled,
Težak je ovaj teret na plećima, neće ga niko hteti.

A bila je nežnost u prstima, moja azbuka ljubavi,
I šapat na usnama, bila je moje do neba i zauvek,
U tamnici tišine ostadoh, iz nje se niko ne izbavi,
Srušilo se nebo na mene, pisanje je za me k'o lek.

Ako me bude potražila, recite joj da sam mrtav,
I da ne traži telo da se oprosti, ono je kremirano,
Moj grob ne postoji,  ostatke mene čuva Dunav,
Ubica će ispričati kako me je volela  neprestano.