ŽIVOT JE ČUDO.. Zoran Radosavljevic

Ljermontov pesnik kavkaza..poginuo u 27.godini. kao kamikaza..proteran iz svoje Moskve rodne..sa svoje zemlje plodne..Što je napisao priću čudnu..prestavio plemičku porodicu bludnu..Mihajlovski pesnik čudan.pred prepunoj Sali recitovao pesmu..jednoj Ljiljani..Ima jedan pesnik koji je pisao kao da je od zlata satkan..njegova ljubav je bila Isidora Dankan... Tragičan kraj Sergeja Jesenjina: Večiti beskućnik mračnog pijanstva i skandala.. roman Vitalija Bezrukova najbolje ga je opisao ..Sve su mu pesme bile mile...a najviše šal od svile..Bodler je jednom napisao... Objasni im bože da mi se može...i da ču uvek moći dotaknuti miris noći..Prever sa Nejiu na prelepoj reci Seni pored šuma Bolonjskih..Pisao je najlepše pesme svako veće... o Seni što kroz Pariz teće..Najlepši su stihovi..Barabara i Brestovi..Ah stari dobri Žak..bio je anarhista,buntovnik i sanjar,nije dozvoljavao da ga proguta mrak... od ljubavi ostala načeta kutija cigara, beli zipov upaljač, načeti stihovi Prevera i sećanje za ceo život...a srce ti samo ćuti i diše.. I ceo život se svede na onaj jutarnji mir uz prvu kafu, samo da imaš nekog s kim je taj mir potpun i ništa više...U suton kad čitaš Remboove stihove dođe ti da se napiješ, da plačeš, da se smeješ i raskidaš u istom trenutku..Na šta mi se noć svela...svaka noć ove zime.. Na sabrana dela Đeka Denijelsa i noć kojoj ne znam ime..Bore se duša i noć oko plača... što kaže Selimović u dervišu, nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača..i kad zahladni nekako sa severa ... nećeš da mi budeš jedna kratka priča Rejmonda Karvera...Jedan čekao.pa dočekao.. hoćemo pošteno na ruke što bi Artur Rembo rekao.. Oskar Vajld je voleo cveće, omrznut jer je cveće voleo..a njega je baš zbog toga boleo..u alkoholu je tražio spas.. Kafka ne smem više ni da razmišljam naglas..Zato ču bez ikakvih zabrana i prepreka ..pročitati knjige Reja Mazareka..Svi su oni pisali o ljubavi,kakva je bila Bonapartina i Žozefinina...Parizova i Jelenina..Samsonova i Dalilina..Kao da su došli iz neke druge planete ili svere..opisivali su lepote Kleopatre i Venere..Svi umirali siromašni i sami..ostavljajući za sobom prelepe stihove svojoj dami...Poneki stih se ukrade i meni,pa napišem mojoj ženi..Kao Šantić silni što je pisao Emini.. Neke pesme te nateraju da ponovo proživiš određene rastanke, suze u cik zore, tišine na jastuku i zagrljaje kojih više nema...Neke stvari u životu mnogo te bole i ništa ne leći kao kad te zagrli voljena žena..Ne može niko da poriče..Dante se zaljubio sa 9 godina u Beatriče.. i dizao spomenike toj platonskoj ljubavi..da se pamti da se nikad ne zaboravi..Da li sediš i ti sama ..da li sate brojiš... Najviše volim kad si tu, pa u meni zadrhte svetovi i u glavi počne Matija Bećković ono svoje tiho: "Jedino tebe nema, a samo ti postojiš"..