Čekanje.. Refik Martinović

Svuda
mukla tišina
noć mekana kao žena
a ja sabiram
isečene komade
kalendara mladosti
kao retka ptica
navraćam u svoje gnezdo
...bolno je saznanje
da tebe nema.

Noćas mirišu lipe
moje gluve ulice
iz daljina dopiru
neke čudne sonate
...nije ona
umreću na tvojim
zrelim nadanjima
evo
i trešnje su zrele
čekaju nas
i vruć vetar piri
rajski miris lipa
vodi me tebi.
Zagrli me kao nekad
kad su nam ruke
gorele u nemiru
i mokra tela
u treptajima čežnje.

Čekaću te
u senkama tuđih mladosti
čekanje je lepo
kad je nadanje
neka me bar miris lipa
na tebe seća
kad smo bdeli
u grešmim noćima
sve do prvih svitanja.

Još uvek sanjam
dubinu tvojih očiju
koje se dave
u mojim uzdasima
l puni Mesec
kako silazi na reku
da obasja našu postelju
od vlati zelenih trava
dok lišće šapuće
svojim granama
u svežini noći.

Ti si samo polumoja
i znam da nećeš doći
...ja ću te čekati
kao himalajsko cveće
negde između
nadanja i smrti
otimaću vreme
provedeno s tobom
i ljubomorno ga čuvati
u kutiji sećanja
...čekanje je lepo
   kad je nadanje.