Čuvaj naše mostove.. Refik Martinović

 

Draga moja...
osećam da se dani
sve više kaleme u godine
a ljubav je odavno zaspala
sećanja blede bez svetlosti
a ponekad ih nebo kvasi suzama
zato molim te...
čuvaj naše mostove
kojima smo pločali korake
i ćutanjem pleli snove
a njegove obale bojili
stiskom ruku i šaputanjem rečnih ptica
koje samo noću pevaju
u igrama na majskom vetru
u beharu naše kose.

Zvezdo sjajna...
čuvaj naše mostove
od mutnih zaborava
ostavi bar jedan u snovima
onaj nevidljivih obala
koji nas je čekao večerima
i često plakao sa nama
i zelenim travama
brisao suze pomirenja
tugujući tišinama
i mirnim valovima
koji su bolovali
naše rastanke.

Večna bajko...
čuvaj naše mostove
i njihove usnule obale
za neke sretnije ljubavi
i naše večne albume
neka se u njihovoj blizini
njišu naša slučajna sretanja
koja će zauvek čuvati
naše zagrljaje samoće
jer ljubav nije sebično
bježanje od praznine
koje je bolno ranilo
moje pesme
o tebi i mostovima
koji  govore
o onome što se ćuti.