Ne pričaj nikome.. Refik Martinović

 

da ponekad kradom zavirim
u požutele pesme
da dopišem reči
kojima nisam znao ime
i da se prisetim noći
kada smo dlanovima grejali
promrzle zvezde
da nam osvetle putanje ljubavi
koje su bile naša lozinka.

Ne pričaj nikome
da si bila moja
Pandorina kutija
koja će se otvoriti
na nekom devetom nebu
sa modrim kišama
i kamenim pogledima
koji najuriše naše leptire
da se jure drugim stazama.

Ne pričaj nikome
da nikad nismo bili stranci
koji su bežali
na drugu stranu ulice
skrivajući se u senkama
drvoreda lipa
i brojali grehe i kajanja
za nedostižne oproštaje.

Svrati ponekad
u sećanja i prohujale dane
bar kao prijatelj prošli
jer samoće me lome
kao vetar krhke grane
a smrt ne dolazi uvek
na kraju života
ona navrati i onda
kad se rastavljaju
oni koji su nektar delili.