Vrata.. Refik Martinović

 

Nikada nismo
zajedno prošli
kroz vrata života
iako su bila 
stalno otvorena
uvek smo pominjali
neka loša vremena.

I sada se
dodirujemo dušama
kao slepi putnici
koji se skrivaju
u nedospavanim noćima
i tražimo večnost
koja će čuvati  sve naše čežnje
u stidljivim danima
koji bezglavo jure
trepereći
kao plašljive breze
i promrzle zvezde
koje se igraju senkama.

Ako budeš
postala neko
seti se mene
jer otići ću iz ovog grada
ostaviću sve njegove ključeve
i jesenju klupu
ispod divljeg kestena
koja će lišćem plakati
za nečijim rastancima
i kad ne budu padale kiše
zagliću samo onu jesen
rasutu u meni
otići ću nečujno
nečijim sretnijim
dolinama ljubavi
imam pravo da lutam
sve dok te ne nađem
u nekom delu putanje
i ukradem osmeh
u treptajima zore
gde se tama i svetlost
za nas dvoje bore.

Doći ću
ne znam kada
posle neke zime
da lečim prošle rane
duboke kao krateri vulkana
i crtaću tvoje ime
pupoljcima ranog proleća
doletelog na krilima
razvigora sa planine.

Večnosti moja...
naučio sam
da život nema stanica
ulazaka i izlazaka
život ima
samo jedna vrata.