Crvene kiše.. Refik Martinović

 

Mesec je
davno pobegao
samo još neke
zadocnele zvezde
umiru na praznom nebu
koje je zaplakalo
sa mojom samoćom.
Samo još
šuštanje lišća
budi tišinu noći
i senke koje se kriju
od retkih prolaznika
koji su moje sudbine.

Hodam
obalom reke
koja je ponavljala
moje refrene
pesme o tebi
i danima i godinama
koje sam ti u snovima
poklonio
...jer to je sve
što je ostalo od nas.

Nikad  nismo znali
da je život bol
koja tinja u pepelu
do konačnog gašenja
i kad ne bude nas
usahnuće refreni o nama
o crvenim jabukama
i uvelom cveću
koje sam ti
za rođendan poklanjao
i klupi kraj stare kule
za koju su svi znali
da je samo naša.

Vrati mi Draga
bar deo one jeseni
i našeg oktobra
kada smo ispraćali ptice
na jug
na neke prolećne povratke
kada se budu rađale
nove ljubavi
a naša umirala
kad si mi zauvek
zarobila snove
i polomila dane
osudila me
da u parku sakupljam
opale plodove
divljeg kestena
i čekam one naše
crvene jesenje
oktobarske kiše
...i bol se može voleti
vratiće se ptice...