СНЕНО ОКО.. Радмила Милојевић Параћин
Параћин 11.05.2021.год.
Управо пристогло!
Часипис књижевног клуба,, Бранко Ћопић,, Београд
ПРОЛОМ
Год XXV-Број 81
Београд мај 2021.
Захваљујем редакцији ПРОЛОМА и управи Клуба што је и моја поезија одабрана и објављена у овом зборнику.
Част ми је!
С поштовањем
Радмила Милојевић Параћин!
СНЕНО ОКО
Ломе се сунчани зраци.. Сенка их ноћи прати.
Дан заусравља свој ход.
Тихи се сумрак спушта на кривудаве
брежуаке, богазе, стазе...
Већ прелази у ноћ.
Лет ноћних птица,
лелујав лепет далеки.
Све изгледа другачије, чудно?
Видим крваве одсјаје шуме.
Небо је чисто, а Месец виси у крошњи јабукових стабала.
Трешња сва посута дахом белих и ружичастих цветова
Који се стидљиво отварају кроз рани плавичасти сумрак.
Бледо се одражавају јагорчевине, нарциси.
Свуда се шири мирис љубичица.
Невидљивих љубичица у сутону.
Мирише ваздух раног пролећа.
Месец се искраде из крошњи јабука.
Ваздух је влажан, и око Месеца створио се широки круг.
Све је више пео и јаче засветлио.
Као да је зрацима направио мост између неба и Земље.
Пулсира искрама живота.
Милином у свако срце сврати.
Из самога небеског зденца, слио се у око снено.
Параћин 9.децембра 2016.
ПТИЦЕ РУГАЛИЦЕ
Сав живот је птица ругалица.
Увек се игра са нама...
Мирише калопер, лаванда, нана.
Чују се птичији појеви..
Већ свене рано покошена трава.
Цвет раскриљује латице златне, у жару сунца нестаје.
Вече је склопило своја крила.
Нестрољиво чекам да видим очи твоје.
И све пољупце упијеш у жарне усне моје.
Поглед и реч, и моја љубав према теби.
Таласи реке, бескрајност неба.
Нас двоје, у срцу великог блага, чије блистање никад престати неће.
Птице се сјединише с ветром.
Небо са истином, ми с стварношћу.
Сада грлимо своје сенке, склапамо празне руке на грудима.
Неухватљиву прошлост не можемо више пробудити.
Постали смо само сенке које се срећу у сновима.
У животне дане препуне сунца...
Сав живот је наш препун птица ругалица
Из збирке у припреми:
"Искре у оку,,
Рецензија:Проф, др Миодраг Д. Игњатовић, књижевник
КАСНА ЈЕСЕН
Док воће зри на грани, црвени сутон остао за нама.
Грч око усана, на челу урезује се дубока бора.
Носим планину на грудима.
Да ли је јесен крива која доводи до раздвајања вољених?
Не, не стоји као сранац.
Осмех ми подари, смеј се са мном.
Под шумом ветра дршће и трепти кестенов лист.
Шумно струји и речни вал.
Бисер суза из ока точи.
Коме бол своју да предам?
У ватри срца, носим планину на грудима својим.
Месечина немо сипи.
Од зларних нити широки вео.
Свилени шал покрио предео цео.
У свелим бокорима трава ветар се сплео, Светла је ноћ.
И звезде трепте ко златно цвеће.
Блага светлост с висине лије.
Носим планину унутар себе.
Не, не стоји као странац.
Осмехни се мало, смеј се са мном.
Немој бити хладан као касна јесен.
Будем опседнута жудњом иза тебе.
Црвени сутон ране јесени остао за нама.
ДАНИ ДЕТИЊСТВА
Где две реке певају валим, рођена сам. На ушћу Саве у Дунав, где почиње сремска равница...
Сунце зелена жита злати. Где тетреби најлепше боје имају у време парења. Процвао дан и ноћ у бака Стојанкиној б, ашти има огромне очи пауна. А, свака зора раскриљује огромне вратнице дана. У окрету дугиних боја од светлости несушаствене...
Певају попци невидљиви, кос звижди у трави. Дивља крушка зри, у хладу чика Ђурица заспао са шеширом под главом. И цвета самоникла перуника. Размеће се лепотом локвањ у риту, шуморе и бамбуси...
Сремска равница лепотом запламти са сваког салаша.
Пригушен цвркут испод грана, и врца најслађи ливадски мед.Где јутром раним соколови, цепају вазфух и рсзапета платна азурног неба.
И ветар размахује најширим крилима...
Још у слуху чујем шум барки, весла и влажне крекете жаба...
Ту где почиње сремска равница... И Дунав и Сава љубе сваки нестални облак, упијају зраке најтоплијег сунца...
Најлепши део живота мога. Дани детињства...
ПУТЕВИ ЉУБАВИ
Небо је сјајно изнад нас, прича је лепо започела. Стари Месец у загљају младога Срце опијено међу збездама и тобом. Речи су биле топле ко сунчев зрак. У огњу невиђених боја срце поиграва као чигра....
Очи као да лете, хиљаде варки невидљивих. Љубав нас је везала, а ноћ некуд жури,пламти од лепоте. Бескрајни додири ноћни Још чујем морске таласе у којима се рађа љубав и лепота. Звездана јата очима заувек врте. Скривена у угловима и пукотинама душе љубав нас заувек веже, благо заноси. Нежне речи распршише се међ морским таласима, криковима јутарњих галебова. У ћутању вену пољупци на уснама. Са нама ће оживети и у бесмртности. Благост која нам веже руке снагом љубави. У сенци на коју смо осуђени. По вољи ветра и морских таласа сузе се круне. Море испира шкољке шумом својих таласа...
СЛИКЕ ЖИВОТА
Као убрани цвет, животни дани полако вену. Боре на лицу ничу. Као књигу, живот исписао сваку бригу. Око мене, ноћни мир. Бескрајни океан свемира, препуног звезда. Само понекад шушне дудов лист. Изнад крова, изнад грања, расцветан осмехом месечев лик. На врх брегова разливен сјај...
Лелујају несталне сенке. Куће између брда, стиснуте с неба. Под звездама блиста над њима месечев зрак. А, душа моја увек је чиста.
Збуне ме понекад тихи ход сенки. И прену,, нечије,, лажи. Усне болно згрчене и неме. Ни јецај из њих, ни крик. Ни лице обасјано сузним плачем. Никад поклећи нећу, под лажима туђим. И никад ми пријатељ није био,, сувишан,, неко. На сваком кораку стаза, из чистог срца, ка новом пријатељству води...
Само ће речи-бескућнице, и, ноћас, као и сваке ноћи, у мојим мислима роје... Играју речи-играју игре... Немуште речи, ревно поигравање ума, слика и речи....
Захваљујем Председнику Андри Мосићу.
Радмила Милојевић
Па
Управо пристогло!
Часипис књижевног клуба,, Бранко Ћопић,, Београд
ПРОЛОМ
Год XXV-Број 81
Београд мај 2021.
Захваљујем редакцији ПРОЛОМА и управи Клуба што је и моја поезија одабрана и објављена у овом зборнику.
Част ми је!
С поштовањем
Радмила Милојевић Параћин!
СНЕНО ОКО
Ломе се сунчани зраци.. Сенка их ноћи прати.
Дан заусравља свој ход.
Тихи се сумрак спушта на кривудаве
брежуаке, богазе, стазе...
Већ прелази у ноћ.
Лет ноћних птица,
лелујав лепет далеки.
Све изгледа другачије, чудно?
Видим крваве одсјаје шуме.
Небо је чисто, а Месец виси у крошњи јабукових стабала.
Трешња сва посута дахом белих и ружичастих цветова
Који се стидљиво отварају кроз рани плавичасти сумрак.
Бледо се одражавају јагорчевине, нарциси.
Свуда се шири мирис љубичица.
Невидљивих љубичица у сутону.
Мирише ваздух раног пролећа.
Месец се искраде из крошњи јабука.
Ваздух је влажан, и око Месеца створио се широки круг.
Све је више пео и јаче засветлио.
Као да је зрацима направио мост између неба и Земље.
Пулсира искрама живота.
Милином у свако срце сврати.
Из самога небеског зденца, слио се у око снено.
Параћин 9.децембра 2016.
ПТИЦЕ РУГАЛИЦЕ
Сав живот је птица ругалица.
Увек се игра са нама...
Мирише калопер, лаванда, нана.
Чују се птичији појеви..
Већ свене рано покошена трава.
Цвет раскриљује латице златне, у жару сунца нестаје.
Вече је склопило своја крила.
Нестрољиво чекам да видим очи твоје.
И све пољупце упијеш у жарне усне моје.
Поглед и реч, и моја љубав према теби.
Таласи реке, бескрајност неба.
Нас двоје, у срцу великог блага, чије блистање никад престати неће.
Птице се сјединише с ветром.
Небо са истином, ми с стварношћу.
Сада грлимо своје сенке, склапамо празне руке на грудима.
Неухватљиву прошлост не можемо више пробудити.
Постали смо само сенке које се срећу у сновима.
У животне дане препуне сунца...
Сав живот је наш препун птица ругалица
Из збирке у припреми:
"Искре у оку,,
Рецензија:Проф, др Миодраг Д. Игњатовић, књижевник
КАСНА ЈЕСЕН
Док воће зри на грани, црвени сутон остао за нама.
Грч око усана, на челу урезује се дубока бора.
Носим планину на грудима.
Да ли је јесен крива која доводи до раздвајања вољених?
Не, не стоји као сранац.
Осмех ми подари, смеј се са мном.
Под шумом ветра дршће и трепти кестенов лист.
Шумно струји и речни вал.
Бисер суза из ока точи.
Коме бол своју да предам?
У ватри срца, носим планину на грудима својим.
Месечина немо сипи.
Од зларних нити широки вео.
Свилени шал покрио предео цео.
У свелим бокорима трава ветар се сплео, Светла је ноћ.
И звезде трепте ко златно цвеће.
Блага светлост с висине лије.
Носим планину унутар себе.
Не, не стоји као странац.
Осмехни се мало, смеј се са мном.
Немој бити хладан као касна јесен.
Будем опседнута жудњом иза тебе.
Црвени сутон ране јесени остао за нама.
ДАНИ ДЕТИЊСТВА
Где две реке певају валим, рођена сам. На ушћу Саве у Дунав, где почиње сремска равница...
Сунце зелена жита злати. Где тетреби најлепше боје имају у време парења. Процвао дан и ноћ у бака Стојанкиној б, ашти има огромне очи пауна. А, свака зора раскриљује огромне вратнице дана. У окрету дугиних боја од светлости несушаствене...
Певају попци невидљиви, кос звижди у трави. Дивља крушка зри, у хладу чика Ђурица заспао са шеширом под главом. И цвета самоникла перуника. Размеће се лепотом локвањ у риту, шуморе и бамбуси...
Сремска равница лепотом запламти са сваког салаша.
Пригушен цвркут испод грана, и врца најслађи ливадски мед.Где јутром раним соколови, цепају вазфух и рсзапета платна азурног неба.
И ветар размахује најширим крилима...
Још у слуху чујем шум барки, весла и влажне крекете жаба...
Ту где почиње сремска равница... И Дунав и Сава љубе сваки нестални облак, упијају зраке најтоплијег сунца...
Најлепши део живота мога. Дани детињства...
ПУТЕВИ ЉУБАВИ
Небо је сјајно изнад нас, прича је лепо започела. Стари Месец у загљају младога Срце опијено међу збездама и тобом. Речи су биле топле ко сунчев зрак. У огњу невиђених боја срце поиграва као чигра....
Очи као да лете, хиљаде варки невидљивих. Љубав нас је везала, а ноћ некуд жури,пламти од лепоте. Бескрајни додири ноћни Још чујем морске таласе у којима се рађа љубав и лепота. Звездана јата очима заувек врте. Скривена у угловима и пукотинама душе љубав нас заувек веже, благо заноси. Нежне речи распршише се међ морским таласима, криковима јутарњих галебова. У ћутању вену пољупци на уснама. Са нама ће оживети и у бесмртности. Благост која нам веже руке снагом љубави. У сенци на коју смо осуђени. По вољи ветра и морских таласа сузе се круне. Море испира шкољке шумом својих таласа...
СЛИКЕ ЖИВОТА
Као убрани цвет, животни дани полако вену. Боре на лицу ничу. Као књигу, живот исписао сваку бригу. Око мене, ноћни мир. Бескрајни океан свемира, препуног звезда. Само понекад шушне дудов лист. Изнад крова, изнад грања, расцветан осмехом месечев лик. На врх брегова разливен сјај...
Лелујају несталне сенке. Куће између брда, стиснуте с неба. Под звездама блиста над њима месечев зрак. А, душа моја увек је чиста.
Збуне ме понекад тихи ход сенки. И прену,, нечије,, лажи. Усне болно згрчене и неме. Ни јецај из њих, ни крик. Ни лице обасјано сузним плачем. Никад поклећи нећу, под лажима туђим. И никад ми пријатељ није био,, сувишан,, неко. На сваком кораку стаза, из чистог срца, ка новом пријатељству води...
Само ће речи-бескућнице, и, ноћас, као и сваке ноћи, у мојим мислима роје... Играју речи-играју игре... Немуште речи, ревно поигравање ума, слика и речи....
Захваљујем Председнику Андри Мосићу.
Радмила Милојевић
Па
раћи
н
!
ليست هناك تعليقات
مرحبا بكم في الموقع الإعلامي للمنتدى الثقافي الدولي شكرا لتواصلكم معنا ولمشاركتكم الفاعلة
Welcome to the media site of the International Cultural Forum. Thank you for contacting us and for your active participation