POSLEDNJI DAH, POSLEDNJI UZDAH.. Славиша Марковић

 

Ne umem plivati, dubina me strah,
Šta li se skriva na mračnome dnu?
Zbog tebe bih skočio, ronio na dah,
Preplivao more, pučinu beskrajnu.

Ne umem da letim, visina se bojim,
Plaše me ti oblaci, šta li je u njima?
Zbog tebe bih nošen krilima svojim
Leteo tim nebeskim prostranstvima.

Ne podnosim zimu, mraz mi smeta,
Zaledi krv u žilama, biljke odumiru,
Zbog tebe bih otišao i do kraja sveta,
Proživeo bih život u ledenom Sibiru.

Ne volim vrela leta, kada sunce prži,
Ta vrućina ume baš dan da pokvari,
Zbog tebe se i hod po plamenu izdrži,
Ako treba živeo bih u paklenoj Sahari.

Ne volim svršetke, smrti me je strah,
Pitam se je li to kraj ili putovanje novo?
Ali znam da bićeš moj poslednji uzdah,
Poslednji dah bi dao da ti živiš ponovo.