Priće sa kasabske kaldrme.. Zoran Radosavljević

 
Odlomak iz  ne štampanog romana

Nemojte da me pitate ko sam ,ni sam to ne znam ..Nemojte da me pratite jer ne znam gde idem..Da li sam imao izbora ..sigurno jesam,ali izabrao sam ovo..tu sam ostao i ostaću jer sam dete sunca i Trebinjskog kamena,drače,smilja,smokve i šipka..Jer mi je alas na Trebišnici prijatelj jer pijemo pivo..i slušamo reku..
Mnogo toga se ne može promeniti, ali se može uživati u malim stvarima..
Na pitanje šta želiš od života kažem:
mir, tišinu, Trebinje....
Smiruje me pomisao na život u mom gradu, nebo iznad Leotara, noći u Kastelu iz neke kafane odakle dopire Bajrova pesma,i sve ćoškove snova zapletene u lepotu naše Trebišnice...
Pamtim te grade moj.. Tvoja sanjarenja pod vedrim nebom, miris jorgovana i kruške u jutrima zaboravljenih senki i drvene kutije u kojima si čuvao sebe od zaborava..a onda si me našao posle toliko godina,,Kada sam ponovo ušao u tvoj svet razorenih tvrđava, spaljenih luka, zapuštenih vrtova, slomljenih čaša i apsolutno sve sam zavoleo...zapravo nikad i nisam prestajao ..
Trebinje ima tu predivnu reku, koja kao da ruke raširi, ume da dočeka u zagrljaj... Treba mi proleće u Trebinju..da me zagrli da mu kažem... Da sam umoran od putovanja i kofera. Od gradova i svetskih trgova. .. Sa tobom sam sve i kad sam ništa....
Ja mislim da mnogi ljudi i ne znaju šta je prava ljubav prema zavičaju. Šta sve podrazumeva i šta sve od tebe trazi da daš da bi dobio. Mislim da tako olako neke simpaticne pojavne oblike ponašanja nazivaju ljubavlju. Ljubav je teška. Zato je nema mnogo.. Imamo neke identične boljke. Ne volimo da nam niko jede iz tanjira ili da nam guraju ruke u hranu..Ja volim da jedem sa vama iz istog tanjira ,,to je prijateljstvo i ljubav..
Kasabski duh često obitava baš u onima koji se svim silama bore protiv njega. Kud god da pođu, on im je za petama. I tako, boreći se vasceli život, zaborave da je ceo svet palanka, a Zemlja samo treći kamen od Sunca...gde god da odeš peršuka od luka ti iz dupeta viri.. Sve ovo vreme od kad sam šetam gradom doživljavam kao da hodam po svom vlastitom tlu, samo delimično ovde preseljenom. A gostoljubivo tle moje nove zemlje na jugu Hercegovine malo se razmaklo da deo mog starog tla primi kao nekakav umetak. Kao kada se sklapaju stranice pročitane knjige... Ponekad- samo duboko udahnem vazduh, rukama pokrijem uši, zažmurim i vrištim nečujno...u sebi... Samo ja da čujem... Drugi čuju zvonjavu smeha... Svako ima svoj način da savlada neki takav dan...a kad se ta zvona utihu,smiri se Trebišnica,na njoj alas peca.alas ima unuka.a unuk je u Nemačkoj.alas ima sina ,a sin je u Nemačkoj.ponekad se pitam što taj alas peca šta će mu tolika riba..Alas peca i kad uhvati poljubi i vrati u reku..Voli alas i ribu iz svoje reke..
Od svega čini se najtužnije je to što je ovaj grad izneverenih mladalačkih snova. Imali smo ih nekad, sećaš se? Bilo je to vreme kad smo iz adolescencije tek stupali u odraslo doba i kada si sanjao, sećaš li se ti: Pogledam nebo osetim slobodu uživam u lepoti. Pogledam zemlju kojom koračam i skupi mi se u grudima, kao da me guši.. Hodam zemljom koja se zove Trebinje gde je sve obeščaščeno život, čast, istina, znanje.. Pa mi muka...
Pokušavam pisati. Uzalud, treba se vratiti gotskim katedralama, vratiti sećanje na tvrđave okolo grada nad kojom se ogleda 19 vek, na klaparanje rahmetli Hajrovih konjskih zaprega,koji odlazi ka sirotinjskim kvartovima u kojima sam kupovao kafu i sahlep, ali se vratiti ne mogu... Ludilo im dolazi u talasima. Kopanje trotoara, rušenje objekata, postavljanje fontana, spomenika, betoniranje trgova, sečenje drveća, raskopavanje centra grada...
Neki tihi ljudi svojim rečima naoprave veliku buku i uzburkaju javnost kao jaka oluja more...neki ljudi...svojim tihim glasom i svojom skromnošcu dalje se čuju i bolje se vide i oboje nam život nežnim a neuništivnim bojama. Takav pokušavam biti,uvek pozitivaan..ne da dižem revolucije ,samo želim da proživim ovo što mi je ostalo bez ikakve kaucije...

Bosna i hercegovina