РАЗГОВОР СА ТАГОРОМ.. Радмила Милојевић

 

ТАГОР:
Вече је и време да затвори чашице своје
Допусти ми да седим поред тебе и да усне
Моје врше посао који се може вршити само у ћутању,
И у благој светлости звезда.
ПЕСНИК:
На тепиху травном смирено седиш,
Поглед ти даљином блуне,
Обала реке је тиха,
Свичев лет над њом лелуја,
Осећам лепоту, муче ме и старе љубавне бајке
Не осећам ни дисање своје
Успомена за успоменом се ниже, изрониле све одједном
Око ногу осећам миловање трава, сомотски додири,
И твоје руке око мојих се сплеле
Као да сам се сударила са самим дном,
Не препознајем саму себе,
Из грла излазе приче скривене неиспричане
Само ме гледаш као да погледом желиш рећи,
Ћути, само ћути очи си ти од самог мора светлије
Усне слађе од вина, хтела бих да осетим твоју толину
Око нас се губе облици нестају к'о сенке
Враћам се местима нашим, занесено причам к'о најлепше приче,
Као да ме то прогања из године у годину исто је,
У очима мојим  слива се сва раскош звезданог неба,
Нестају боли истине,
Небески творац шаље ми поруке,
Расплињује ватру стару, подрхтавам попут листа
Његове руке уместо речи у мени звоне,
У њима је ватра живота к'о огањ живи,
Видици пред нама обојени су златом звезда
Као да отварам најлепши сан,
Изгубљена сам у зеницама твојим од нежног призивања
Као  зора упише моје, сјајем ме љубе,
При благој светлости звезда.
Аутор:
Радмила Милојевић - Параћин - Србија
Из самосталне збирке поезије:
"Река успомена,,
Рецезент :
професор др
Миодраг Д Игњатовић књижевник
(фотографија са интернета)