РАЗГОВОР СА ТАГОРОМ.. Радмила Милојевић

 

Из мога срца извире и игра слика моје сопствене
Чежње
Светле појаве расплињују се

Песник

Пред мојим очима игра, титра слика живота,
Као да је искидана нит.
Дани као да измичу,ветар шири древне шаптаје своје,
Где никад нисам била.
У магновењу као да видим све што прошло је
Али жилава сам и јака.
Таква каква јесам, ничем из пепела, и
Не молим ни за шта.
Линијом живота ломи ме бол, храбрим себе.
Зато и на свој рачун шалим се и причам иако по
Коси просуло ми иње.
Ја певам своје песме.
И душом вију се много туђих превара, опраштам им,
Све пред Богом, очи затварам пред тамним сенама
Страћила сам своје драгоцено време  на друге дане.
И суд сећања  као да ће препући, и бесне буре из
Срца давно су отишле.
Зашто да скривам свој лик, свој нежни осмех,
Остварићу жеље кроз нови дан,
Заборавити, исчупати к'о трн из ока, твој лик.
Осушићу задњу росу својих суза.
Залепршаће на ветру коса иако је седа,
Затрћу у души све дубље име твоје тихим шапатом
Никада са љубављу нећу остати сама,
Увек у њој и за њу излаза има.
У треморима душе  живећу за тренутке,
Које љубав дарива.
Трагаћу за њом, и сном и јавом ућићу у сами
Зденац свемира, трагом бескраја даље,
Даље од немира.
Аутор:
Радмила Милојевић - Параћин-Србија
Из самосталне збирке поезије:
,, Траг у времену,,
Рецезент :
Проф др Миодраг Д
Игњатовић књижевник