РАЗГОВОР СА ТАГОРОМ.. Радмила Милојевић

 

Покшавам да схватим ту лепоту, ал измиче
И оставља ми на рукама само пређу речи
Стежем је на своје груди
Песник
Издалека могу само лепоту љубави да снијем.
Душом се вије још црни твој  поглед.
Развалио си ми сан и украо све што сам имала.
Сада влада мук, а живот је ко дан на измаку.
Јесење небо оловно је без птица као да празно је.
Само још ветар стрга по који преостао лист.
И тужна је беживотна шума.
Раширили се неми видици, као део мога  живота.
Прозебло Сунце, дрвеће к'о празнина ме љуби.
К'о да грањем извија најтужнију селегичну песму.
Хтедох у свом срцу, буктињу, тебе и своју младост.
Несташе наши трагови у динама у песку.
К'о трагови у мутној води, а ја чујем глас што
Ниоткуда долази и тишином зборим.
Свој сан следим лако к'о погледом у облаке.
Издалека могу само лепоту љубави да снијем,
То је моја судбина, јер његово је  срце
тврђе и од
Само камена, љубав у њему згасла је,
К'о шкољка без бисера остало је.
Ја када љубим волим и превише и твоје хладне  руке,
Стежем у самом срцу их грејем, поклањам нежне
Трептаје душе.
Пожелећу жељу увек исту, теби је узносим,
У мом срцу нема места за ништа више сем имена твога.
Одсјајом, знаком љубави давне  трагови и сећање,
Сећање које ми краде сне.
И сузе ненадано не односе бол.
Бог ми баш не даде све.
Аутор :
Радмила Милојевић - Параћин- Србија
Из  самосталне збирке поезије:
,, Траг у времену,,
Рецезент :
Проф др Миодраг Д Игњатовић књижевник