Jesen na tebe miriše.. Refik Martinović

 

Nečujno dolazi jesen
i liju setno sanjive kiše
sa sobom u džepu nosim
za našu sreću
stručak žutog maslačka
i tebe u srcu
da se ne ugasi sjaj
svetlosti ljubavi naše.
Jesen na tebe miriše...

I kad nas je izgubila
ta tužna jesen što lagano diše
i žutim lišćem plače
na trotoaru moje ulice
ja sam te krio u nedrima svojim
dok je vetar lomio
u parku suve grane
a klupa govorila samoćom.
Jesen na tebe miriše...

Neka se nikad ne zaboravi
jesen koju ne volim više
tebe sam zarobio draga
u pesmama svojim
zajedno sa pokislim pticama
koje su letele sa nama
kad je grmelo i bila tama
ti nikad nisi bila sama.
Jesen na tebe miriše...