ČUDNO JE NOĆU.. Slaviša Marković

Čudno je noću, kada strah izgleda mnogo veće,
Usamljenost ume narasti do neslućenih visina,
Iz košnice misli izleti, poveći roj nekuda kreće,
A tek napisanim notama muziku zasvira tišina.

Čudno je noću, svetla se pred tminom predaju,
Uspomene zauzmu sav prostor, vazduh kradu,
Ne gledaju na sat, samo me poput psa izujedaju,
Ljubav je izgledala velika, a ja verovao u šaradu.

Ogrnem taj plašt nesanice protkan nitima sećanja,
Pitanje je šta treba učiniti da se jedna ljubav zatre,
Čudno je noću, umesto sna dođe do demoliranja,
Do pepela jedne velike ljubavi dođe se preko vatre.

Čudno je noću, kada u toj tišini odjekuju akordi,
Za daleku zemlju snova odavno sam izgubio vizu,
U nespavanju se obaraju svi postavljeni rekordi,
Samo u sećanjima noći te donesu do mene blizu.

Od nas je ostalo malo, samo sekund, jedan trenutak,
Pepeo ljubavi ljubomorno čuvam, od ljubavi ostatak,
Do obale tišine noći doskakućem kao bačeni oblutak,
U noćima poput ove, ti si moga srca jedini nedostatak.