NEMOJ DA TUGUJEŠ.. Slaviša Marković

Nemoj da tuguješ, nisam vredan tvog bola,
Proklet sam po rođenju da život samujem,
Davala si sebe nesebično, a ja svog srca pola,
Uzmi se natrag, ne želim da ti tebe dugujem.

Nemoj nizati te bisere iz tvojih smeđih očiju,
Moja je kletva moj teret koji nosiću do smrti,
Ovakvi nesrećnici ne zaslužuju ljubav ničiju,
Sa životom svojim ratuju, nađu mu se na crti.

Nemoj da plačeš za nekim ko te ne zaslužuje,
Ne znam ko me je zamrzeo, čim sam se rodio,
Molim se i pitam Boga zbog čega me optužuje,
Ljubav si davala, ali se kletve nisam oslobodio.

Nemoj da kuneš sebe, da tuguješ što me nema,
Neko sam čija je srećna zvezda izgubila svoj sjaj,
Odmah po rođenju na mene je bačena anatema,
Moj život je crna rupa, čekam da mu dođe kraj.

Kada me više ne bude bilo ti nemoj da tuguješ,
Pomoli se, upali sveću, seti se da sudba me klela,
Nađi nekoga ko će te voleti, toliko meni duguješ,
Obriši suze i zavoli ga, isto kao mene što si volela.