Trebinje još miriše na nju.. Zoran Radosavljevic

         

Odlomak iz nagradjene knjige..

Mirisala je na masku neosvojive žene..koja je imala perfektan osmeh za mene...Mirisala je na kolače...na pite savijaće...na domaći hleba...na naše parče neba...U mašti putujem tamo daleko gde nikad nisam bio..to mi niko ne bi zabranio...Najjače su one ljubavi koje su daleko..koje dižu sa dna..koje su uvek na rubu jave i sna..Zakrpim ja srce ali ne vredi...tuga mi pokida konce..miris njeni mi pobrka lonce..Ali nikad ne odustajem,oni koji su bitke vodili..srcem i dušom koji su se borili..pobedili su jer su nesebično voleli..Mirisala je na nesebičnost u zraku..ljubav u očima..nadu u srcu...Mirisala je na Cavtat..na morsku penu..Kao da je neko ubrzano okrenuo sat...pretvori se iz devojčice u prelepu ženu...Na sunce što iza horizonta pada..na zvezde što nebom hode...na brodove što pučinom brode..Tamo daleko svi putevi njoj vode..na lastu što gnezdo htede sviti..na ptića što nije smio poleteti...Mirisala je na sam u krevetu i vremenu..na laku noć..na čitanje dnevnih novina pred spavanje..na lepu reč..na jagode..na devojčicu malu plavu nasmejanu...Na nekog ko me voli..Na Trebinjsku šumu..Petrovo polje..Geljove livade.Još odzvanjaju njeni koraci..Tamo gde su Raskoci...Mirisala je na prostranstvima prelepa..i kad me ljubi i kad mi tepa..na stare civilizacije..na nove generacije..
Mirisom i kad mi prepozna tugu...Ona mi nabaci osmeh...Mirisala je na sunce što se iza Leotara krije...na onu devojčicu što se mojim šalama smije..na potok što žubori..na ružu što se raduje novoj zori..Na srnu što livadom skače...na Hercegovačke žbunje i draće...Na lukove Arslanagic mosta što prkose vremenu i ponosno stoje...Hercegovka moja to je...Na Njegoša što knjigu čita i kao da se pita...šta rade u parku ona dva lava..šta ćeš ti tu sam i gde je tvoja mala plava..Bila je miris baš tog nedodirljivih oblaka..mračnog baš da baci munju..ali i paperjastog da na njemu zaspiš..Tog čudnog Januarskog dana u Trebinju..Mirisala je na Miholjsko sunce,produženo leto..na sunčano lišće..što pada na zrele plodove voćki..na obalu što je nebo pokri..na kišicu što rominja.na povetarac što čarlija..Na Košćelu i njen crni plod..mirisala je i bila mi je najmiliji rod..Na snove..na Dove..na pesme Dučića..na sokak Zupčevića..na ulicu Kabila ..tu je i moja kuća bila...Mirisala je na podneblje naše..na grad i na parkaše..Na Zasadsku kapiju i Begenovu avliju..Na terasu Borčeve kuće..na moje mladalačke tuče..kao da me neko šamara..kad se pojavi na terasi Leotara..Na njene kose..dok smo slušali Neose..Da bi vam bilo jasnije..ona je imala čudnu moć..jer smo se znali od kasnije..