Pokloni mi proleće.. Refik Martinović

Pusti me da uđem
u nabujale tvoje godine
i tajne nemire
tvoje duše
noćas prihvatam
sve svoje grehove
i skrivene požude noći
neka gore vatre
sa tvojih toplih bedara
neka sikću zmije
iz belih nedara
ne želim ispod snega
disati ćutanjem visibaba
niti gaziti
pepelom sagorele ljubavi.

Ljubavi...znam
da je teško
preskočiti neke pragove
i obrisati utabane tragove
zaboraviti prohujale godine
i duboko zaorane ledine.

Ako ti zatrebam
 još uvek sam
na staroj adresi
na uglu...u ulici Brestova
prepoznaćeš me...
nosiću u naručju
osmehe proleća
i svijati gnezda ptica
drhtaću kao dete
koje se plaši mraka
i praznih sokaka
ušivaću pocepano nebo
da sakrijem kiše
koje ne volim više
pokloniću ti proleće
i ljubav rajsku
koji su najlepši
kad se rađaju
jer ne volim slušati
tužne sonate.