SAMO MI NEDOSTAJEŠ.. Slaviša Marković

Pričam o tebi kao da ništa drugo na svetu ne postoji.
Mislim na tebe kao da si jedina misao u Univerzumu.
Da li si iluzija samo, koju srce moje da stvori nastoji,
Postojiš li u stvarnosti ili si izmišljotina u mom umu?

Dišem tebe, jedini si vazduh koji prolazi mojim plućima,
Udahnem te duboko i zadržavam dah da duže potraješ,
Do najskrivenijih delova moga bića ulaziš osećanjima,
U mom srcu kao da je vreme stalo, toliko mi nedostaješ.

Osećam tebe kao da nikada ništa drugo nisam osetio.
Moje telo te pamti i svaki put iznova i iznova te stvara,
Utisnuta si u moju dušu, čekanju tebe sam se posvetio,
Lavina emocija krene, a sećanje na zagrljaj me zavara.

Zasijaš u mome prisustvu i ništa posle tebe ne vidim,
Samo svetlost ostaje, moćna i topla, sa obrisima tela,
Osećam tvoj zagrljaj iako si iluzija u tami, samo dim,
Ništa ne tražiš, a mnogo daješ, ja sam sve što bi htela.

Ti stvaraš ,razlivaš boje ljubavi po platnu mog života,
Tvoje usne se pamte, posle njih je i najslađi ukus gorak,
Tuđi zagrljaj žuljaće, u tvome je blaženstvo, sva lepota,
Nisi ti iluzija, samo mi nedostaješ čekam tvoj povratak.