Trebinje još miriše na nju.. Zoran Radosavljevic

Odlomak iz nagradjene knjige

       
Mirisala je na vetar sa mora, stare knjige..Ostavio sam joj svet na jastuku.Ona je meni ostavila miris i osmeh..Mirisala je kao Istambul i Bosfor,kao kad voliš samo jednu ženu..Mirisala je na pustinju Arizone..na sunce i kaktuse...na sve otkrivene i sakrivene kulise..mirisala je na lale Holandske,i kad poviši ton..mirisala je na jezera Minnesote i na Bon.. još uvek miriše na kišu...proleće i nedostajanje...kao vazduh  koji dišem i još malo više...fali mi i to previše....Miriše mi na Trebinjske krovove sa kojih sam poleteti hteo..na mostove našeg grada..na puteve ,staze i naše prečice..A sve če to jednom da prestane da me mući..Uz nju svet ima jače boje, cveće zanosniji miris, muzika lepše zvuči...ja tražim samo malo..ovoliko..Da nam se tela dodiruju i da mirno spavam u tvom zagrljaju,  eto samo toliko ..Mirisala je na moje  telo, misli, srce, strahove, ježenja, bol, prošlost, omiljene šume i obale, muziku, osmeh, loše dane i ugrižene usne...a njene su baš bile ukusne..Na ljubav kao En Bolen i Henri VIII, na lepotu i renesansu..na moj u životu jedini voz i šansu..na strast i  nežne porive..na moj osmeh i moje poljupce..obučena u moje uzdahe i nežne dodire...miriše na maline ..uzavrele dodire...svaka Trebinjska noč miriše na nas..ulice našeg  grada, zalepljene snove..na zvezde i palanete  i neki svet novi..na divan stari grad, ušuškan, u kome se sanjaju neki lepši, čvršći snovi..