POPUT DUHA IZ BOCE.. Slaviša Marković

  
Poput duha iz boce iznenada iskočiš,
Udariš me u srce kada se ne nadam,
Do vrha za se čašu mojih suza natočiš,
Ni svanulo nije od sećanja nastradam.

Kao da sačekaš da se malo oporavim,
I da se na osmeh polako navikavam,
Pojaviš se nezvana da te ne zaboravim,
Poput duha iskočiš, iznova očajavam.

Nepozvana dođeš da jutro mi pokvariš,
Od pesme ptica čujem samo žalopojku,
Mislima na tebe ceo dan me mrcvariš,
Vrati osmeh zaboravljen u tvome uvojku.

Sa prvim kišama davno te jesen donela,
Pahulje snega sakrivale su nam tragove,
S' proleća otišla, zima te nekuda odnela,
Tražih te celo leto, obijah mnoge pragove.

I kada pomislim gotovo je, zaborav si moj,
Život opet pokrenem, novi osmeh nabavim,
Udarac snažni me vrati toj ljubavi prokletoj,
Poput duha se pojaviš da te ne zaboravim.