JEDNOM I SRCE STANE.. Slaviša Marković

 

   
Sunce se iznova rađa svesno da uveče će mreti,
Ipak zorom bez dvoumljenja radosno širi zrake,
U svojoj vatrenoj kočiji sa istoka ka zapadu leti,
Na zalasku lepotom zavodi, pozdravlja sumrake.

Mesec milionima godina usamljen nebom plovi,
Ne plaši se tame moćne, zemljom prospe dukate,
Izlizani su od noćnih šetnji njegovi stari đonovi,
Nekada pun, nekada mlad, zvezde ga često prate.

Olovku u ruci držim razmišljam o tom fenomenu,
Svesno je svoje prolaznosti ali sunce ne odustaje,
Možda mesec kroz vekove traži ljubav izgubljenu?
Šta je to prokleto u čoveku i vremenom posustaje?

Ljubav se jednom rodi, neminovnost života to je,
Dobro znam tu priču i ja sam jednu svoju ispisao,
Al' istoriju pišu pobednici, svi pamte samo heroje,
Ko je od nas dvoje kukavica, utekne u trenu misao.

Ko je nastavio da voli, a ko je pobegao od ljubavi,
Poput meseca usamljen spreman godinama broditi,
Čega si se uplašila, jednom će i srce da se zaustavi,
Ali ja nisam sunce, posle smrti neću se iznova roditi.