Tu pored mene.. Refik Martinovic

 

Samo nam je nebo
bilo isto
i ptice što preleću
na obe strane
I sunce što je davalo nadu
da se ponekad
poigramo
gluvih telefona
grafitima
sa Amorovom strelom
kojom smo ubijali čežnju
i crtali cveće
za neke važne datume.

A mi smo bili tu
na dva koraka
i nekoliko
svetlosnih godina
jedno pored drugog
I dodirivali se
krikom dlanova
i hladnim
kamenim visinama
zarivenim u oblake
i mračnom
gvozdenom zavesom
što nam skriva lica
dok smo čekali
dane za plakanje
proklinjuci
nečije grehe.

Danas...
posle mnogo godina
ovde govori tišina
onima koji je
osluškuju
komadima cigle
i malterom
i crnobelim slikama
na kojima nas nema
ili smo možda
u čitankama
koje deca u školi
listaju i
traže ljude koji su
gradili zidove.