AMANET.. Nada Pavlovic

 

- Gospođo draga,
šta bi ste dali
da ste mladi k'o nekada?

- Ništa.
Zašto bi mlada želela biti,
kada sam nekada davno to bila?
Svako životno doba
svoje divne čari ima.
Privilegija života je još veca
kada uđeš u zrele godine
kao ja sada.
Sada sam staloženija,
mirnija, tolerantnija,
razumnija...

- Pogledajte gospođo,
ostarili ste,
izboralo vam se lice!

- Nema to veze.
To samo telo stari moje,
duša uvek mlada ostaje.
Ja svaku svoju boru volim,
svaku sedu vlas kose svoje.
Bore govore
da sam živela život,
da sam se smejala,
plakala,
tugovala.
Mladicu moj, to se život zove
kada ponosno nosiš
sve godine svoje!

- Gospođo draga
žalite li za nečim sada??

- Eeee, dušo mila,
da, žalim.
Žalim samo za ovim:
Što davno nisam
ceo svoj život
na ovaj papir stavila!

- Gospođo draga,
još vremena ima.

- Da, vremena ima,
no šta ako ne stignem,
ako ne uspem?
Mogu li tebi u amanet
svoje  pesme ostaviti?
Samo ih čuvaj,
mnogo ih čuvaj.
Kada požute i postare
i budu k'o moje lice.
možda ce se i tada nekome dopasti,
te, moje pesme i pričice.
Ja život svoj na papiru ostavljam
kao testament nezaborava!