MRZIM SEBE KOLIKO TE VOLIM.. Slaviša Marković

 

Mrzim koliko si hladna prema meni, ali te ipak želim,
Ponekad mi pokažeš sebe, pored mene se želiš grejati,
Tvoj osmeh me učini živim, u tom trenu se razveselim,
A već za sekund ili dva raspoloženje svoje ćeš menjati.

I mrzim kada izbegavaš sa mnom da razgovore vodiš,
Kao da sa tvojom senkom pričam, a ona je gluva i nema,
Distanciraš se od mene, teraš me, pitam se šta to  izvodiš?
Što si dalje želim te bliže, a tvoja ljubav kao da zadrema.

Mrzim kada mi ne veruješ, kada se zatvaraš u svoju kutiju,
Znam mnogo toga je u glavi, ali greške svako od nas vuče,
Volim tebe veruj mi, ne zaslužujem od tebe takvu agoniju,
Mrzim što me tvoje nepoverenje poput magneta tebi privuče.

Mrzim što se ne brineš za mene na način kakav bih ja voleo,
Kada te pogledam ili dok razgovaramo vidim da ti nije stalo,
A ja bih zbog tebe sve učinio, plakao za te i tvoje boli boleo,
Srce mi se slama koliko te volim, kada bih voleo manje malo.

Pustio bih te lako da te volim manje, da nisi postala deo mene,
Znam, zaslužujem ljubav isto ovako nesebičnu koju ti darujem,
Hteo bih te mrzeti, ali ne mogu, vole te komore srca iscrpljene,
Zato mrzim sebe koliko te volim, što se tobom još uvek trujem.