На пут са кофером сјећања.. Јованка Роквић Матић

 

Лагано пакујем кофер сјећања.
Одакле да кренем? Незнам ни сама.
Можда од дивних дана дјетинства.
Кад пјесма ми била душевна храна.

Можда из младости школских дана.
Проблем ми био ријеч страна.
Домаћи задатак написах кратко.
Боже, дали је то довољно само.

Бриге и проблеме полажем лагано.
Неби нешто да окрњим само.
Брижљиво слажем једно до другог.
Да би ми све у кофер сtalo.

Стављам тугу и много бола.
Између полажем сузу понеку.
Неби да стављам једне до других.
Све да потопим направим ријеку.

Пуни се кофер сјећања мојих.
У њему највише туге и бола.
,, И то је живот... рече ми нетко.
То ти је драга судбина твоја. "

Зашто је тако, и сад се питам.
Док пакујем кофер мојих сјећања.
Прекривам плаштом тешко затварам.
Мора се даље... Нема стајања....

Тежак је кофер а снаге није.
Пуно је тога у коферу сјећања.
Полако... Тромо... Крећем на пут.
Сама... Са кофером сјећања.

  ~Јованка Роквић Матић ~
             -  Србија -