Понекад пожелим да вратим време.. Јасмина Димитријевић

 

Понекад пожелим да вратим време,
у дане оне, кад сам мала била.
Кад се сваког дана, радовах сунцу,
кад веровах да постоји зубић вила!

Несташно трчах по трави,
мада на њој још беше роса.
За мном мама насмејана јури,
Виче на мене, јер трчим боса!

Двориште било пуно перади,
од свих најдражи, беху ми пилићи,
Само се бојах мајке квочке,
због ње им нисам смела прићи.

Онда се тихо на прсте прикрадем,
да нико не зна да сам у штали.
Гледам свог драгог деду,
како коња нежно тимари.

Тада чекам да га изведе,
усред дворишта и тамо узјаши.
Мене посади крај себе на седло,
а ја срећна, јер коњ ме не плаши.

Тако на коњу обиђемо село,
деда с’ поносом покаже ме свима!
Шепурим се на високом вранцу,
дал’ нешто лепше од тога има!?

Понекад пожелим да се вратим у време,
кад’ била сам само немирно дете.
Онда с тугом схватим, детињство је прошло!
На њега само, пожутеле слике подсете!

© Јасмина Димитријевић