Komšija.. Jovanka Jančić

 

Upekla je zvezda ,dogoreva trava
Sparina je jaka, baš kao pred kišu
Dok sakuplja seno, naša snaša mlada
Kukovi ko grane na vetru se njišu

A komšija kradom, ispod oka viri
I nekako jedva suzdržava ruke
Znoj ga hladan oblivao strašno
Da li od vrućine ili je od muke?

Mučio se jadan, k'o nebo pred kišu
sve siroma žuri, da privede kraju
Da ne gleda više, u to mlado biće
Grešne misli više, puta ne biraju.

Zagrmelo jako, stuštio se pljusak
A sevaju munje po crnome nebu
Potrčaše hitro, da potraže zaklon
Dok im bose noge suve trave grebu

Smestili se jedva, ispod starog hrasta
Bluza joj se mokra, slepila za grudi
Komšiji se osmeh pojavi na licu
Pa zavole silno sve prirodne ćudi

Od groma se strašno, uplašila snaša
On ispruži ruke, privuče je k sebi
Ljubeći joj kosu, grešne misli tera
„ Ko te tako vrelu, poljubio ne bi?“

Po ledjima mokrim, prevlači joj ruku
Milina ga neka, obuzela tada
Ali snaša ćuti, ko mače se mazi
Ne plaši se više ni groma ni grada

Tek ljubavni zanos, obuze ih strasno
Dotakle se usne, spojila se tela
Ma, ne haju više dal' će naić' neko
Nek propadne seno i livada cela

Autor: Jovanka Jančić