LJUBAV JE SEME.. Lidija Stampar

 

 

Evo me, polovične, izgubljene u plodu svetlih duša.
Jasna poljana  je daleko od mojih prozora,
a misli su mi crne
ne vidim rešenje
i plašim se svakog šuma,
a najgora je ta grmljavina iznutra.
Razdeljena sam između neba i zemlje,
noći su mi duge  a misli rastresene.
lebdim u svemiru
ne mogu da se saberem
a nadam se boljem sutra.
Suze sam isplakala davno
nad zemlju  koja gori u vatri
i sad se plašim da će se rastopiti
i ja sa njom.
Gubim se u paklu korone virusa
osećam kao da je svaki dan veliki petak
najtužniji dan hrišćana
i pitam se : kako da čovek želi da je
"od svakog bolji, a od sina gori?"
Čula sam to davno negde,
valjda je narodna poslovica.
I opet priča o čoveku
koji još uvek misli da je nenadmašljan
i tako se ne zna
da li je korona virus iz laboratorije
ili sa pijace Vuhana?
O, ljudi,
Ako ste ljudi
zašto činite to
ubeđeni  da imate pravo
da činite zlo sa dozvolom?
Zaboravili ste da se sve plaća sa kamatama!
O,  bezbožni čovče
umislio si da znaš gde kružni tok završava
dok smrt usisava nevine živote staraca.
A ti?
Pravdaš se svakodnevno da bi oni ionako umrli,
kao da ti je svejedno što si ti
koronom presekao nečiji život
za godinu dve ili pet.
Nisi imao pravo!
A zemlja tone i mi tonemo
sa njom
u svemirsku tminu.
Izgubili smo sunce u pukotini,
a vi ste dostigli najnižu tačku čovečanstva,
taknuli ste samo dno,
svršetak.
Vi, gladni pojedinci
niste ni svesni svršetaka igre
jer neki od vas će dočekati  sunce
nad tišinom sveta,
a mi ostali?
A prost narod
koji ima srce i dušu ispred mozga?
Sve što radiš  - sebi radiš,
ti si mislio,
da nije strašno
ako na zemlji koja ima 7 miljardi stanovnka
umre 200 hiljada njih.
A meni je žao savkog pojedinca,
njihove krstove sanjam noćima,
njihova zajednička groblja
me guše.
Tebi je samo važno
da ti se množe miljarde u dolarima
ali shvati
da si nekima od nas oduzeo sve,
čak i ono što nismo nikada posedovali,
a sebi si dao sve
što si davno želeo da imaš,
osim ljudskosti.