POSLE KIŠE.. Zoran Radosavljevic

 

Ne skidaj mi zvezde sa neba,,nema zato potrebe,,,ti si moja zvezda..i tako uvek  biti treba...ti si moj dio neba dok imam tebe,,,Jednog dana ja ću otići bez traga,,kad me napusti snaga..svaka noć mi je duga ..jer samnom nije moja druga...a noću sebi se izvinjavam što mene kraj tebe neće biti.. i ja ću kao i ti  sam spavati i suze liti...Ne brini se dušo moja..kao što uvek prodje zima..tako i svako čekanje kraj ima...Mi smo davno jedno drugom poklonili misli,,,mi smo na istoj kiši pokisli,,,Ja znam da sam tvoj čovek..sa tobom verujem u zauvek..Slučajnost ne postoji ..to nam život zajedničku sudbinu kroji..Zato ne budi mi snove tebe sanjaju,,,Zato ne budim te jer nam srca skupa spavaju...A kad otvorim oči..u njima ništa..čak ni jedne suze..ni trnja ni prašine,,ne sjaje kao nekad...Onda ih opet zatvorim i maštam kad sam bio mlad...i ti pored mene tad...Snove ne mogu da nam zabrane...neki ne vole kišu..neki samo pokisnu..a mi volimo oba jer ne nosimo kisobrane..Osečajući se tako pokislima..Nikad jedno drugog ne ostavljamo samog sa svojim mislima..Zato dodji da gledamo kako nebom jezde...dodji da skupa gledamo zvezde..dodji da sve kušamo...da skupa  kišu slušamo...Dodji u proleće kad sve miriše...posle kiše...