Uz vatru čergara.. Refik Martinović

 

Govorila si...
da sam pesnik sete
da volim zalaske Sunca
da šutim
u senkama drvoreda
kad jesenje lišće plače
žutim i crvenim jesenjim suzama
kad vozovi vrište
na rastancima
kad reka krije
tajne ljubavnika
kad ljudi ljube
svoje pragove u nepovrat...
...govorila si
da sam zakleti slikar tuge.

Večerima
dok tišine šute
kradem stare rane
i uvek kad mi trebaju
tople reči
setim se tebe
znam da ih sa sobom nosiš
dobri moj anđele.

Samo kad si pored mene
ne bojim se mraka
tužnih sokaka
i svojih koraka
...probudi se uspavana ženo
da sanjamo
dok mlad Mesec
bdi nad rekom
i prati korake tišine
dođi da podelimo
pohotu grešnika
evo...bliži se i jutro
a bilo nam je lepo.

Sećam se...
davno...pored reke
uz vatru čergara
ciganka mi je gatala
da će se sudbina
poigrati s nama
i da nikad
nečeš biti moja
...bilo je davno
kad nismo hodali
pustinjom plakanja.

Dodirnula si mi život
i ušla u nezaborav
ostaćeš zauvek
tamo gde borave snovi
i nikad neću prestati
budan da te sanjam
ljubav ne umire
na ranama mladosti
ona je dečja igra
i večni zov prirode
nedaj da nam
zalasci Sunca
lome dane života.