OČI PUNE SEĆANJA.. Славиша Марковић

 

 Na rasklimanoj klackalici život se klati,

Krhak i slep, prepušten meni na milost,
Strancu da ga vodi, oboje ćemo zalutati,
Imali smo šanse, ali smo pali u nemilost.

Zaglavio sam se sa životom koji moj nije,
Uguran u ljušturu čoveka koga ne znam,
Sva moja sećanja koja vratim oko prolije,
Ko je taj čovek? Želeo bih da ga upoznam.

Tragam za istinom o sebi, ko sam i gde?
Da li sam brojač zvezda maštom nošen?
Telo za srce i dušu?Moraju stati negde,
U pukotini vremena nestao sam istrošen.

I kada god sećanja vratim ka tebi vode,
Kako čovek ume da se zaljubi bezglavo,
Potraga traje, pojave se prošlosti uhode,
Ko sam bio tada, a ko sam sada zapravo?

Iznova stvaram svoj identitet, novog sebe,
Ali za srce nema melema, nema ispiranja,
Kako li se ljubavi prošle iz glave istrebe?
Nema za to šanse, znaju oči pune sećanja.