РАЗГОВОР СА ТАГОРОМ.. Радмила Милојевић Параћин

 

Доцкан је да тражиш да измењамо срца своја.
Било је време када ми је живот био као пупољак,
Мирис му је био у језгру
Сада је на све стране расејан.

Песник
Венац љубави око наших срца била сам сплела.
Истински сам волела, право, незаборавно.
Твоја сада нисам, само сам жена, жена тужнога срца,
А ти, немаш појма.
Горели смо страшћу разблудном и младом.
Још се покидане нити добро држе, као да нас прошлост
Зове кад горела су нам лета.
Сваки део срца као да ми пуца,
Чека нову снагу да му даш, мирисну и јаку.
А не слутњу несрећну и нему.
Тужне песме као да ми грањем ветри вију.
Крај тужне и мокре путеве уз нашу реку да свијем.
Где пронаћи спас прошлост у срцу свом да заборавим.
Било је време када нам је живот био као пупољак.
Са нама мириси љубави, лебдели су над нама.
Сада су на све стране развејани.
Јер нема нас.
У сваком облаку видим твој смех као у огледалу.
Све што је било међу нама као да спава.
И као да чујем плач ветрова ил ме заварава у  високом
Грању струјом својим.
Не налазим у себи  одговоре све што сам имала узео си
Кришом из моје љубави, остала је сломљена реч.
Сетим те се увек кад киша над реком и градом  пада,
Небо изгуби свој сјај, остао је само скривени бол..
Доцкан је да тражим да измењамо срца,
Кришом отишао си у поноћ, остварио свој сан,
Мој обараш, иако си ми у венама, ја сам се спасла
Пред сликом из облака очи затварам, иди слико далеко.
Од мене, иди носи га далеко од мене нека другу
Ломе, плач из грања и ветрова, нека она слуша лажи
Твоје који су као музика нека те друга упознаје.
Јер сам љубав нашу, лажи твоје развејала кроз ветар.
Аутор:
Радмила Милојевић Параћин - Србија
Из самосталне збирке поезије:
,, Траг у времену,,
Рецензија
Академик Проф др
Миодраг Д Игњатовић