Daleko.. Refik Martinović

 

Daleko
ispod drugog neba
sa stopalima u mokrom pesku
virim kroz tvoje oči
i savijam te oko srca
da ćutim
naslonjen na njegovu senku.

Nedostaješ...

Probudiću snove
da ih nosim obalom jezera
kao slomljeno obećanje
kao umrle iluzije
u kojima leže
moje krivice i nevinost.

Nedostaješ...

Leto je na izmaku
nema tvojih koraka
u ovim sebičnim
švajcarskim jutrima
koja ne svanjavaju za nas
sa vetrom
koji ima drugačiju violinu
koja svira
samo pesme skitnicama.

Nedostaješ...

Budan te sanjam
u noćima tuđih mirisa
koje jezero krije
plavom koprenom
i moje misli
koje hramaju
i kad ptice pevaju
tvoji koraci
nedostaju mi.